IN STORE in your country:
BiH   Slovenija   Hrvatska   Srbija   Makedonija  
Povratak na pocetnu stranu  
  B I H Utorak, 22.05.2018 || NESCAFÉ Gold - u novom ruhu i s još punijim okusom  |  Ljubav na prvi pogled  |  Projekti poput “InHoReCa ConFesta” prijeko potrebni bh. turizmu  |  DEICHMANN obuća već pet godina uspješno posluje  |  Vrsna pića, ukusne delicije, zanimljive promocije i panel diskusije   |  Upoznajte Lukšu Jakobušić, vlasnika najboljeg novootvorenog hotela u istočnoj i centralnoj Evropi  |  KOZMETIKA AFRODITA RUŠI STEREOTIPE O IDEALIMA LJEPOTE  |  Sutra počinje 9. Sarajevo Business Forum  |  Meggle u BiH među najpoželjnijim poslodavcima u prehrambenoj industriji  |  dm najpoželjniji poslodavac u BiH i u 2018.  |  VINA SLAVONIJE prezentirana u gradu na Vrbasu  |  Altermedia najpoželjniji poslodavac u BiH, u sektoru marketinga i PR-a u 2018.  |  Tražite inspiraciju za proljetni make up look? Nađite je u dm prodavnicama!   |  Beohemija lansira Duel Gold – premium deterdžent na tržište Bosne i Hercegovine  |  Veliki dan za domaću FMCG industriju  |  Kompanija Mlin i pekara Ljubače investirala u modernizaciju mlina   |  Posjeta igrača FK „Sarajevo“ i FK „Željezničar“ BBI banci  |  Kampanja za prve pletene i tkane biloborde u finalu prestižnog festivala u Rimu  |  Sve je spremno za 4. Sarajevo FMCG Summit  |  Od konobara do jednog od najplaćenijih glumaca Hollywooda  |   ||
   

Vedrana Seksan: Sitan problem

16.01.2014

Dobro se sjećam na koji je način jedna moja prijateljica, porijeklom iz Bosne i Hercegovine, ali gotovo cijeli život žiteljka jedne zapadnoeuropske zemlje gotovo stoprocentno pogađala da je neko sa "naših” prostora, bez da je osoba izustila i jednu riječ.

 Ne, nije se radilo o fizionomiji ili sličnom stereotipaškom načinu. Dovoljno je bilo posmatrati kako se ponaša čekajući u redu. Ako stoji strpljivo i čeka - onda garant nije ni porijeklom Balkanac. Ako već nakon nekoliko sekundi puhće, vrti očima, svako malo izlazi da vidi koliko je još ljudi ispred njega, negoduje, odmahuje i na kraju grana rukama - zna se čiji je. Svaki se put sjetim nje kad stojim u redu. I trudim se da se ponašam kao Europljanin na nivou, ali sam Balkanac i to iz mene progovori kad tad. Pa me tako izluđuje činjenica da stojim u redu četrdeset minuta na jedinom šalteru koji radi u pošti koja ima dvadeset šaltera. Koji ne rade. Radni je dan, početak je mjeseca i svi imamo nešto da platimo. I svi stojimo. I čekamo da se ispečati i provuče milion uplatnica. Službenici je, očito, također vrlo mrsko što je nas toliko. I dok dugim manikiranim noktima nabada po tastaturi otpuhuje i ona kao da stoji u redu. I svako malo pogleda koliko nas je i kolutne očima kad nam se pridruži još neko. Ko mora stati na kraj i ne, ne može ništa pitati i nema teorije da ga pustimo preko reda. Što mu se da do znanja odmah, dok još prilazi redu. Da ne bi bilo zabune. Uglavnom, konačno sam ja ta koja pruža gomilu uplatnica, čekam opečaćenje, i na kraju mrzovoljnoj službenici pružam novčanicu. Koju ona prezrivo pogleda, gurne je natrag i kaže - dajte mi sitno. Računi nisu sitni. Dobro, nije ni novčanica, ali ne kontam. Guram novčanicu nazad i kažem da nemam sitno. Ona je gurne nazad i kaže - onda usitnite pa se vratite. Guram novčanicu prema njoj i kažem kako je ovo pošta i kako mi je teško povjerovati da nema da mi vrati nešto više od trideset maraka. Ona sad ne gura samo novčanicu nego i neopečaćene uplatnice i gledajući kroz mene kaže - ko je sljedeći na redu. Dok mi nečije uplatnice sjevaju preko desnog ramena, guram i uplatnice i novčanicu i kažem kako nismo završili, kako stojim u redu četrdeset minuta i kako mi ne pada na pamet da idem dok ne završim ono što sam čekala. Ona pruža ruku kroz staklo da dohvati uplatnice, red se iza mene komeša, već sam ja glavni krivac za sve, uključujući i to da radi samo jedan šalter, viču mi da se sklonim i ja popuštam pod pritiskom mase. Odlazim nakon skoro pedeset minuta neobavljenog posla. Iz pošte u kojoj nemaju sitno, idem u najbližu samoposlugu. Kupujem šta mi prvo pada na pamet, jer mi ne pada na pamet da molim da mi se usitni. To niko ne radi. Ako vas baš ne poznaje. Ili ako mu baš nije dobra. Što je među prodavačima rijetkost. Kupujem, stajem ponovo u red na kasi, čekam, nakon nekoliko minuta koje se u poređenju sa poštom čine kao sekundice dolazim na red, dajem novčanicu prodavačici koja se skoro počinje smijati kad je vidi. Sitno, kaže. Nemam, odgovaram. Ništa onda, kaže ona hladno i prelazi na sljedeću mušteriju. U sebi proklinjem svaki put kada sam kopala po novčaniku da nađem marku i osamdeset koju traže kada je račun jedanaest maraka i osamdeset, a ti im pružiš dvadeset. I svaki put kad sam rekla kako je u redu što nemaju deset feninga, ili dvadeset. Ili uzela žvaku koju ne želim i šibicu koja mi ne treba. Dođe mi da joj sve to kažem, a onda shvatim kako je uzalud trud sviračima. Ona već traži dvadeset feninga od svoje sljedeće mušterije. Izlazim i shvatam da je već vrijeme da idem po dijete u vrtić. Računi ostaju za sutra. Zaustavljam taksi koji me vozi na odredište kroz stravičnu gužvu. Taksimetar otkucava cifru koju, naravno, zaokružujem i dajem novčanicu. Ništa sitno, pita taksista. Ništa, kažem. Izađite pa usitnite, kaže on hladno. Ostavit će upaljen taksimetar. Ulazim u tri kafane, dva granapa, trafiku i prodavnicu namještaja. I niko nema da mi usitni novac. Taksimetar je sad već otkucao još sasvim dovoljno da se cifra zaokruži. Ja još uvijek tražim. Srećom, njemu se ne žuri. I što bi? Na mom sitnom zaradit će dovoljno da ne mora u gužvu. Konačno, u mesnici uspijevam usitniti novac. Plaćam taksi. Ovoga puta on zaokružuje. A, ne, drugar. Ja hoću svojih dvadeset feninga, kažem. Pogleda me hladno, kaže - nemam sitno. I ode. 


 
 
 
 
back to top